Мирослав Антић је рођен у Мокрину 14. марта 1932. године.
Основну школу учио је у родном селу, гимназију је похађао у Кикинди, а завршио у Панчеву, где му се породица преселила. Прву песму објавио је 1948. („Мајка“), а збирку “Испричано за пролећа“ 1950. са непуних 18. година. Следи још 30 књига поезије, од којих је “Плави чуперак” доживео преко 70 издавања.
Превођен је на енглески, француски, немачки, руски, италијански, пољски, чешки, словачки, албански, бугарски, македонски и словеначки. У највећој светској антологији „New Directions“ штампано му је 45 песама. Говорио је руски тако да му ни Руси нису веровали да му није матерњи, али и енглески, немачки, француски, италијански, чешки, ромски, мађарски. Са већине тих језика је преводио. Вечити путник и боем био је одличан хроничар и аутор многих репортажа. Уређивао је и поново покренуо “Невен“, а неколико сати пред смрт рекао: “морамо пазити да не увене”.
ИСТОРИЈАТ ШКОЛЕ
Пут развоја наше школе
Покренуо је први часопис за младе о савршеној музици “Ритам“ и уређивао га. Водио је ТВ емисије и био конферансије. Био је позоришни редитељ и романсијер. Писао је позоришне комаде (“Повечерје“ ) и радио драме (“Отужни марш“). Снимио је 16 краткометражних и два дугометражна филма. Писао је филмске сценарије, за један је добио „Златну арену“ на филмском фестивалу у Пули. Писао је епиграме и огледе. Глумио је у луткарском позоришту, чак је правио и лутке.
Антић је кратко био студент Академије ликовних уметности у Београду. Ипак, целог живота је радио аквареле, цртеже и уља на платну, умро је са златним прахом на прстима покушавајући да направи праву боју за своје чувене Сунцокрете. Имао је 15 самосталних и 16 заједничких изложби. Пробао је чак и да умре четири године пре праве доживео је на ВМА клиничку смрт и после о томе одушевљено писао.
“Ја примам у просеку, да не лажем, негде око седам до осам писама недељно од деце из целе Југославије, из свих крајева Југославије (СФРЈ – примедба приређивача) и ја се врло трудим да тачно и прецизно одговорим на та писма“.
Нешто јер је морао, нешто из хобија, а често из радозналости Антић је био: морнар, кубикаш на пристаништу, бавио се канализацијом и водоводом, радио компресором, обрађивао дрво, умео да направи кров, проширивао своју кућу и за њу направио дрвено степениште у сопственој столарској радионици.
Мика Антић
О свом дружењу са децом испричао је и ово:
“Пре две године довукао сам из Њу Орлеанса један базен и сва се деца из комшилука овде играју и купају, пошто смо ми шест километара од Новог Сада, од Дунава и свега оног што чини новосадско лето. Малишани се скупљају код мене, па се ми дружимо, заједно читамо књиге које ми пошаљу пријатељи. Једном, кад сам тако добио нову књигу Љубе Ршумовића, дође милиција и пита: „Шта је било? Шта раде овде сва ова деца?“. Рекох ја: “Ништа се није догодило, читамо поезију“. И остали милиционери да и они послушају неку Љубину песму. Понекад каже ми жена: “Иди па викни на ту децу да се види ко је мушко у кући, ко је главни!“. Онда ја одем па викнем, они питају: “Шта је ? Ја кажем: „Вичем.“ „Зашто вичеш?“ питају они. „Рекла ми жена“, одговарам.
Крила
Ако хоћеш да одлетиш,
склопи очи
и све јаче веруј,
веруј као никад
у све оно што је чудно.
Немој да ми смешно машеш
као глупе ветрењаче
сваком ветру
свакој птици,
брзоплето,
узалудно.
Свако дете има крила,
само мора да се сети
где му расту сакривена
и одмах ће да полети.
Неко нађе своја крила
у татином новчанику.
Неко прода своја крила.
Неко увек туђа краде.
Лете људи и ногама.
Лете људи и језиком.
Лете људи од невоље.
Лете људи од параде.
Неком мама крила свеже.
Неком мама крила среже.
Неко оде за птицама
Неко падне чим се вине.
Ал дивно је,
ал најтеже,
кад у глави нађеш крила
и облетиш маштом само
за тренутак све висине…
И сви мисле: ту си била.
А ти си на небу била.