Opšta akta škole
 
Prijava nasilja

Мирослав Антић је рођен у Мокрину 14. марта 1932. године. Основну школу учио је у родном селу, гимназију је похађао у Кикинди, а завршио у Панчеву, где му се породица преселила. Прву песму објавио је 1948. ( "Мајка"), а збирку " Испричано за пролећа" 1950. са непуних 18. година. Следи још 30 књига поезије, од којих је " Плави чуперак" доживео преко 70 издавања. Превођен је на енглески, француски, немачки, руски, италијански, пољски, чешки, словачки, албански, бугарски, македонски и словеначки. У највећој светској антологији "New Directions" штампано му је 45 песама. Говорио је руски тако да му ни Руси нису веровали да му није матерњи, али и: енглески, немачки, француски, италијански, чешки, ромски, мађарски. Са већине тих језика је преводио. Вечити путник и боем био је одличан хроничар и аутор многих репортажа. Уређивао је и поново покренуо " Невен", а неколико сати пред смрт рекао: " морамо пазити да не увене ".



***

Покренуо је први часопис за младе о савршеној музици " Ритам " и уређивао га. Водио је ТВ емисије и био конферансије. Био је позоришни редитељ и романсијер. Писао је позоришне комаде (" Повечерје" ) и радио драме ( " Отужни марш" ). Снимио је 16 краткометражних и два дугометражна филма. Писао је филмске сценарије, за један је добио "Златну арену" на филмском фестивалу у Пули. Писао је епиграме и огледе. Глумио је у луткарском позоришту, чак је правио и лутке.

Антић је кратко био студент Академије ликовних уметности у Београду. Ипак , целог живота је радио аквареле, цртеже и уља на платну, умро је са златним прахом на прстима покушавајући да направи праву боју за своје чувене Сунцокрете. Имао је 15 самосталних и 16 заједничких изложби. Пробао је чак и да умре четири године пре праве доживео је на ВМА - к линичку смрт и после о томе одушевљено писао.

" Ја примам у просеку, да не лажем, негде око седам до осам писама недељно од деце из целе Југославије, из свих крајева Југославије (СФРЈ - примедба приређивача ) и ја се врло трудим да тачно и прецизно одговорим на та писма". Нешто јер је морао, нешто из хобија, а често из радозналости Антић је био: морнар, кубикаш на пристаништу, бавио се канализацијом и водоводом, радио компресором, обрађивао дрво, умео да направи кров, проширивао своју кућу и за њу направио дрвено степениште у сопственој столарској радионици.


***

А о свом дружењу са децом испричао је и ово:

" Пре две године довукао сам из Њу Орлеанса један базен и сва се деца из комшилука овде играју и купају, пошто смо ми шест колометара од Новог Сада, од Дунава и свега оног што чини новосадско лето. Малишани се скупљају код мене, па се ми дружимо, заједно читамо књиге које ми пошаљу пријатељи. Једном, кад сам тако добио нову књигу Љубе Ршумовића, дође милиција и пита: "Шта је било? Шта раде овде сва ова деца"? Рекох ја: " Ништа се није догодило, читамо поезију". И остали милиционери да и они послушају неку Љубину песму. Понекад каже ми жена: " Иди па викни на ту децу да се види ко је мушко у кући, ко је главни"! Онда ја одем па викнем, они питају: " Шта је ? Ја кажем: "Вичем". "Зашто вичеш"? питају они. "Рекла ми жена", одговарам.





Поема ПУСТИЊА

Све чешће ми се догађа да око себе запажам
обиље нечег половичног чему се одаје почаст.

Обиље несигурног, прикривеног и крњег, а тако уваженог

Можда пренагло растем. А можда пренагло расте овај свет око мене и губи осећање праведности и образа.

Нешто није у реду.

Рецимо: видим почетак. Сви около се диве.
А мени нешто засмета. Осећам, треба другачије.

Препознам старост новог. Јаловост захукталог.
Препознам где се мешају великодушности и похлепа и бесловесност и сложеност, и сарадња и изазов, и давање и крађа.

Избришем све рукавом и све поново започнем.



Или ми кажу: овако изгледа савршенство.
А ја видим: не изгледа. И криво ми што видим.

Још деда ми је говорио:
"Треба пустити свакога да ради како ради.
Ако је собом усхићен, немој то да му квариш.
Што више њих у заблуди, све више си у праву"

А ја тако не могу.
Прислоним ухо на тле и учим себе слушању.
Многима је то вредело.

Слушам шта говори земља. Ваља јој веровати.
Земља не говори напамет.

Засучем онда рукаве. Изгубим дане и ноћи.
Нити ме неко моли. Нити ме неко тера.
Нити ми кажу хвала.

Запнем уместо другог, раскрварим сву душу, али мирно и стрпљиво довршим довршено.

 

Приредила:
Марина Устић - Плеше









 
 
radnici_skole
 
raspored_casova
 
informatika
 
 
Školski casopis
 
Letopis